ZOZON blog : Pesmonimusi (Underground poezija i proza)

Pesmonimusi (Underground poezija i proza)

Jedan dan u životu Borivoja Šurdilovića

By zozon blog - November 24, 2016

0 Comments

NAJAVE

1001 post i nova rubrika na nasem blogu :)

By zozon blog - November 23, 2016

Podrska nam je bitna, zato podelite ovaj tekst sa vasim prijateljima.

Dragi nasi pratioci i citaoci,juce smo objavili nas hiljaditi post i odlucili smo da rad naseg bloga krunisemo novom kategorijom,a ta kategorija ce se ticati ljudi koji su ljubitelji knjizevne umetnosti.Naime,na nasem blogu ce pocevsi od danas svaki dan biti objavljivani poetski i prozni tekstovi neformalnog knjizevnog udruzenja pod imenom Pesmonimusi.To udruzenje se sastoji od 15 ljudi koji nisu jos uvek afirmisani na poetskoj sceni i uglavnom nisu objavljivali svoje radove u knjizevnim listovima i magazinima.Danas cemo poceti sa pesmom devojke koja je jedna od osnivaca tog udruzenja,hvala vam na izdvojenom vremenu i uzivajte.

*Gospodo, ovo jeste i ljubavna pesma*

(Malo patetike i socijalnih momenata, nije na odmet)

Svi oni su se pogledima

pronalazili i upijali

kada bi znali da su oči varljiva realnost

nalazeći da su baš te oči

iskon i večnost

na dohvat stapanja s njima

i u naelektrisanom vazduhu

i prelepa iluzija

koju će pronaćii u toplim rukama

i u boji izgovorenih glasova

odbleske sunca u našim rukama

i u batu korakakao što to, činimo, nas dvoje...Oni nikada neće moći da shvate

dok se ukrštaju na beogradskim stajalištima prelazima ulica ili sajmovima

i nikada neće znati da je naš izbor teži

oni nikada neće moći da vide

vidike koje nosiš u ruci

do odredišta

kojima pronosiš sebe i mene

i šta se dalje tamo događa

do svog stana na četvrtom spratu a ne nužan

ali nije onako kako oni misleOni nikada neće moći da dokuče pogled

ti nisi morao da čuvaš još jedan život

a ja nisam morala da ti ga poverim na čuvanje

izabrali smo to i nije nam loše

u bašti poslastičarnice na Zelenom vencu

naših prepletenih prstiju za stolom

da pronađu u hladu

i neće moći da cenebez pomoći,

pronađeno mesto u tramvaju

za čitav svet kada bi trebalo...Oni neće biti ponosni na gitaru u parku

jer ljude zabole

jer izgledaš kao svi oni koji su mogli slobodnu klupu

i koliko me mazno zagrliš pred spavanje

i neće smatrati našu ljubav veličanstvenom

coktaće uz kafu s komšinicom

i žaliti naše sudbineKako su svi oni zapravo u zabludi

i pojma nemaju koliko se dobro ljubiš i koliko dobro pržiš kajganu s slaninom

i koliko mi se divno izvineš kad dođemo kući

i koliko imaš dobre mišiće poludeću ako te zamislim još jednomOni nikada neće znati

i koliko puta smo se zaustavili da bi me poljubio

koliko puta sam udarila kolenom u stub dok ne stignemo recimo, do zidića

i nikada neće shvatiti zagrljaj kojim mi poručiš

gde se održava koncert tvojih prijatelja

iako ja ne tražim izvinjenjeI nikada neće shvatiti ponos na mom licu

oni će se smejati ne misleći o tome

dok prosipaš dušu u mikrofon kroz zajebanciju koliko je potrebno hrabrosti da se smeješ

na kraju koji je

svojim slabostima kojima do pre nekog vremena nisi imao snage u lice da pogledaš da si ponosan

što sam svoje tajne obznanila

koja pije pivo ili kiselu vodu

čitavoj uzavreloj masi i sluša

i da je sve do jedne realnost

ne znajući šta je istina a šta ne Oni ne znaju, ne znaju

svačiji je život izbor

a ne znamo ni mi kako je svima njima a i zašto bismo znali i koga se tiče

idući ruku pod ruku

i zato bi trebalo da malo gledaju svoja posla

a da pristupe kao ljudi kada ljudskost od njih to zahteva

i neretko poželim da povisim glas, i kažem:

gospodo

bez izlišnih pitanja, opaski i sažaljivih izraza, molim, ako je ikako moguće!Koliko je samo normalno

opadne li mi koja vlas

videti dve osobe koje koračaju jedna pokraj druge

i nijedan par neće izazvati

jer niko od njih ne želi sebe da zamisli

toliko pažnje i komešanja na našem mestu

ali niko od njih nema pojma

to se već graniči s morbidnošću koliko nas sve to ne dotiče

pažljivo, kao da se bojiš

a niko od njih ne zamisli to kako mi sušiš kosu fenom

kako bi oni u sred svetine

da će mi se nešto strašno desiti i niko od njih ne zamisli to

obasjanoj suncem

kako ispijamo čaj na terasi neizgovorenih reči

u sred one opasne ljutnje

i to kako te precizno pogodim jastukom razmaženog deteta

u našim cipelama

kad uporno pokušavaš da me poljubišSvi oni bi zamišljali sebe

došli do štanda sa sladoledom

i brzo odagnavali tu strahotu jednim, dugim, treptajem

ako je ikako moguće!

grlili se dok čekaju na red

i jedno drugo hranili

a od toga malo manje je važno

to što smo izašli negde zajedno i što si me zadivio

i malo manje je važan čokoladni poljubac

svojom snalažljivošću s ukusom lešnika

bez izlišnih pitanja, opaski i sažaljivih izraza, molim,

koji omamljuje...i neretko poželim da povisim glas, i kažem: gospodo

Ana Jovčić

0 Comments

Search

Jedan dan u životu Borivoja Šurdilovića

1001 post i nova rubrika na nasem blogu :)

Sponsor

Popular Posts