Podrska nam je bitna, zato podelite ovaj tekst sa vasim prijateljima.
Dragi nasi pratioci i citaoci,juce smo objavili nas hiljaditi
post i odlucili smo da rad naseg bloga krunisemo novom kategorijom,a ta
kategorija ce se ticati ljudi koji su ljubitelji knjizevne umetnosti.Naime,na
nasem blogu ce pocevsi od danas svaki dan biti objavljivani poetski i prozni
tekstovi neformalnog knjizevnog udruzenja pod imenom Pesmonimusi.To udruzenje se
sastoji od 15 ljudi koji nisu jos uvek afirmisani na poetskoj sceni i uglavnom
nisu objavljivali svoje radove u knjizevnim listovima i magazinima.Danas cemo
poceti sa pesmom devojke koja je jedna od osnivaca tog udruzenja,hvala vam na izdvojenom vremenu i uzivajte.
*Gospodo, ovo
jeste i ljubavna pesma*
(Malo patetike i socijalnih
momenata, nije na odmet)
Svi oni su se pogledima
pronalazili i upijali
kada bi znali da su oči
varljiva realnost
nalazeći da su baš te oči
iskon i večnost
na dohvat stapanja s njima
i u naelektrisanom vazduhu
i prelepa iluzija
koju će pronaćii u toplim
rukama
i u boji izgovorenih glasova
odbleske sunca u našim rukama
i u batu korakakao što to,
činimo, nas dvoje...Oni nikada neće moći da shvate
dok se ukrštaju na
beogradskim stajalištima prelazima ulica ili sajmovima
i nikada neće znati da je naš
izbor teži
oni nikada neće moći da vide
vidike koje nosiš u ruci
do odredišta
kojima pronosiš sebe i mene
i šta se dalje tamo događa
do svog stana na četvrtom
spratu a ne nužan
ali nije onako kako oni
misleOni nikada neće moći da dokuče pogled
ti nisi morao da čuvaš još
jedan život
a ja nisam morala da ti ga
poverim na čuvanje
izabrali smo to i nije nam
loše
u bašti poslastičarnice na
Zelenom vencu
naših prepletenih prstiju za
stolom
da pronađu u hladu
i neće moći da cenebez
pomoći,
pronađeno mesto u tramvaju
za čitav svet kada bi
trebalo...Oni neće biti ponosni na gitaru u parku
jer ljude zabole
jer izgledaš kao svi oni koji
su mogli slobodnu klupu
i koliko me mazno zagrliš
pred spavanje
i neće smatrati našu ljubav
veličanstvenom
coktaće uz kafu s komšinicom
i žaliti naše sudbineKako su
svi oni zapravo u zabludi
i pojma nemaju koliko se
dobro ljubiš i koliko dobro pržiš kajganu s slaninom
i koliko mi se divno izvineš
kad dođemo kući
i koliko imaš dobre mišiće
poludeću ako te zamislim još jednomOni nikada neće znati
i koliko puta smo se
zaustavili da bi me poljubio
koliko puta sam udarila
kolenom u stub dok ne stignemo recimo, do zidića
i nikada neće shvatiti
zagrljaj kojim mi poručiš
gde se održava koncert tvojih
prijatelja
iako ja ne tražim izvinjenjeI
nikada neće shvatiti ponos na mom licu
oni će se smejati ne misleći
o tome
dok prosipaš dušu u mikrofon
kroz zajebanciju koliko je potrebno hrabrosti da se smeješ
na kraju koji je
svojim slabostima kojima do
pre nekog vremena nisi imao snage u lice da pogledaš da si ponosan
što sam svoje tajne obznanila
koja pije pivo ili kiselu
vodu
čitavoj uzavreloj masi i
sluša
i da je sve do jedne realnost
ne znajući šta je istina a
šta ne Oni ne znaju, ne znaju
svačiji je život izbor
a ne znamo ni mi kako je
svima njima a i zašto bismo znali i koga se tiče
idući ruku pod ruku
i zato bi trebalo da malo
gledaju svoja posla
a da pristupe kao ljudi kada
ljudskost od njih to zahteva
i neretko poželim da povisim
glas, i kažem:
gospodo
bez izlišnih pitanja, opaski
i sažaljivih izraza, molim, ako je ikako moguće!Koliko je samo normalno
opadne li mi koja vlas
videti dve osobe koje
koračaju jedna pokraj druge
i nijedan par neće izazvati
jer niko od njih ne želi sebe
da zamisli
toliko pažnje i komešanja na
našem mestu
ali niko od njih nema pojma
to se već graniči s
morbidnošću koliko nas sve to ne dotiče
pažljivo, kao da se bojiš
a niko od njih ne zamisli to
kako mi sušiš kosu fenom
kako bi oni u sred svetine
da će mi se nešto strašno
desiti i niko od njih ne zamisli to
obasjanoj suncem
kako ispijamo čaj na terasi
neizgovorenih reči
u sred one opasne ljutnje
i to kako te precizno pogodim
jastukom razmaženog deteta
u našim cipelama
kad uporno pokušavaš da me
poljubišSvi oni bi zamišljali sebe
došli do štanda sa sladoledom
i brzo odagnavali tu strahotu
jednim, dugim, treptajem
ako je ikako moguće!
grlili se dok čekaju na red
i jedno drugo hranili
a od toga malo manje je važno
to što smo izašli negde
zajedno i što si me zadivio
i malo manje je važan
čokoladni poljubac
svojom snalažljivošću s
ukusom lešnika
bez izlišnih pitanja, opaski
i sažaljivih izraza, molim,
koji omamljuje...i neretko
poželim da povisim glas, i kažem: gospodo
.jpg)
0 коментара