Nismo imali priliku nikada da ih vidimo, a znali smo preko Filmskog žurnala ili preko TV da su stvarali haos gde god bi dolazili. Koncertne sale gde su oni svirali postajali su vreli kazani, saobraćaj je obavezno zausatvljan u nekoliko ulica uokolo, a hitna pomoć je stalno intervenisala među publikom iznoseći onesveštene (uglavnm) devojke.

Danas nam je jasno da su oni ispisali jedno veliko poglavlje u popularnoj  muzici. To poglavlje je takvo da pred njim blede i tada najslavnija imena poput Bing Krozbija, Frenka Sinatre, Luj Armstronga pa i Elvis Prislija. Iako su ovi nabrojani velika imena, ipak ni jednom od njih nije pošlo za rukom što je Bitlsima – da udare pečat svome vremenu.

Ono njihovo famozno “je, je” bilo je nešto kao bojni zov. Bila je to objava rata svemu što je do tada bilo uobičajeno. Bio je to šamar građanskoj pristojnosti, protiv licemerja, filistiejstva.

To “je, je, je” nije bio samo krik, bila je to artikulacija jednog novog osećanja iz tog vremena. Bilo je to osećanje nade za milione mladih. Nade da ćemo i mi biti jednom kao oni – Bitsli.

Ne znam da li je iko bio u Liverpulu. Ja jesam, mislim pet (ili možda šest) puta. Većina ovde Liverpul jedino zna fudbalskom klubu “Liverpul”, manje po Bitlsima.

Mnogo sam hodao po Liverpulu i tu nisam video baš mnogo toga lepog iako sam to uporno tražio. I uvek sam se pitao kako to da iz jednog takvog, veoma prljavog grada, sivog i veoma ružnog, može da izađe nešto tako lepo kao Bitlsi.

Autor teksta:Željko Fajfrić