MONOLOG SA CRNIM PLESOM
( Posvećeno Nastiji M. (4)
detetu stradalom u Rusiji )
Rukama sam dotakla tvrđavu postojanja
malenim koracima jurila golubove
i hvatala pahulje
na moskovskim ulicama.
U malenim haljinicama
jurila zvezde padalice
i padala u san.
Na zamrzlom nagorelom prozoru
svetli moj osmeh
uzeli su mi sjaj reka
i pahulje crvenog trga.
Tata,mama,bato
putujem bajkama
u srebrnim kočijama.
Za mene više bola nema
četiri godine hodala sam s vetrom
i nestala.
Uzela si me nesrećna ženo
malene oči i kosa
u tvojim šakama.
Nosila si me pustim ulicama
i plakala.
U belim hodnicima
vrištiš za svojom decom
odveli su nas sve.
Neke ledene godine haraju svetom
i ledeno doba je
u dubini čoveka.
Monolog s tobom crna ženo
i za beleg tvog umiranja.
Ne plači te
tata,mama,bato
srešćemo se opet
kada čovek procveta...
Autor:Marija Ilić
Autor:Marija Ilić
0 коментара