(Bez naslova)
Dok sedim tako
rastrzana između više svetova
između više mesta
na kojima bih volela
da budem
istovremeno...
razmišljam o onome
što nije a trebalo bi,
i onome što jeste
a ne bi trebalo...
poput nekog ubitačnog opijata
žestokog efekta,
ulaziš kroz moje pore, čula
i trenutno vrlo razbuđene
receptore na mozgu,
i odvodiš me u stanje,
bestežinsko, bezvremensko, besprostorno...
i tako, dobijaš oblik onoga
iz čega si stvorena,
poprimaš te osobine,
i ja se prepuštam tim čarima...
osećam neku vrstu nirvane, oslobođenja,
ali pomešanih sa setom i bespomoćnošću,
kao i većina nas koji
nemogućem težimo,
čiji će se snovi jednom
raspršiti i stopiti
sa sivilom svakodnevnice,
kao i onaj naš Holden
kog smo umesto božanstva slavili,
jer je hteo da druge spasi
od tog bremena,
a nije mogao ni ono
čega je najličniji vlasnik...
I tu smo...
prigušena svetla, dim cigareta,
i neki rum sumnjivog porekla,
okolina potpuno tebi prilagođena,
a i meni u ovom slučaju;
to skladno savršenstvo,
uobličeno božanstvenom harmonijom,
me smiruje, i osećam kako
se rastapa skladno
konturama mog tela;
i osećam onu lakoću postojanja
dok mi spuštaš glavu na ruku,
a drugom sklanjaš kosu sa vrata;
I dok u pozadini
katarzični tonovi
bude u meni želju
da poput dragog nam Džekija
oteram sve u tri lepe
i započnem život
potpuno stran ovdašnjem,
bojim se da će nas,
one uvek prisutne vetrenjače,
olako nadvladati...
Ali znam, dok me snažno
povlačiš ka sebi
i nosiš do visina,
da ćeš mi, pri svakom
novom neuspešnom sletanju,
ponovo, nekim drugim oblikom,
pokazati da ovaj
život u meni
ništa
ne može
da ugasi...
Autor: Sara Rudić
0 коментара