Kao dete sam se uvek klonio stare katoličke crkve na kraju moje ulice. Kad god bih se zaigrao sa drugarima i lopta nam otišla u crkveno dvorište, ona bi ostala tamo.

Ja sam odrastao, ljudi su dolazili, odlazili i prolazili kroz moju ulicu, ali crkva i moja bojazan od nje ostajali su. Plašio sam se svega u vezi sa njom. I starih i oronulih kipova zelenkaste boje i masivnih drvenih vrata na ulazu u crkvu i ograde od kovanog gvoždja sa našiljenim vrhovima, ali najviše me plašilo to što smena dana i noći nije imala nikakvog efekta na nju. Crkva je delovala jednako zlokobno u svako doba.

To leto je bilo posebno naporno za mene. Vratio sam se kući sa fakulteta da obavestim roditelje da sam obnovio godinu i pokušam da izmolim koji dinar kako bih nastavio studije, a završio na očevoj sahrani. 

Umro je dok sam bio na putu iz Beograda pa mi niko ništa nije javio. Vest me dočekala na vratima, zajedno sa uplakonom majkom i širom i daljom rodbinom. Kada sam video tolike ljude pomislio sam samo kako ću sada sigurno obezbediti novac za još jednu godinu studija. Toliko rodbine u mojoj porodici su samo sahrane i svadbe uspevale da okupe, a pošto ja više nisam bio siguran da li i devojku imam, smrt oca mi je došla kao naručena.

Da sam mrzeo svog oca, bilo bi preblago za reći. Celo detinjstvo me je zlostavljao i pravio sprdnju od mene. Velikom zameniku direktora toplane nikako nije odgovarao sin pesnik koji studira književnost. Da nije bilo moje majke, večitog medijatora, davno bi on mene ubio u jednom od svojih pijanih zanosa.

Žao mi je bilo samo što nisam bio tu, da ga gledam dok umire.

Sahrana je bila veliko razočaranje za mene. Niko od rodbine nije imao sluha za moje finansijske probleme. To me je bacilo u očaj jer je to značilo da neću moći da se vratim za Beograd još neko vreme, bar dok se očeva imovina i novac ne razdele, i popravim štetu koju sam napravio na fakultetu i kod devojke.

Nije mi trebalo dugo da počnem da utapam svoju tugu u alkoholu kojeg je, zahvaljujući mom pokojnom ocu, bilo u velikim količinama po kući. Pošto me je majka opomenula da nije pristojno da pijan tumaram na sahrani svog oca, otišao sam do obližnje kafana i sa malo para što sam imao dovršio posao.

Pijan sam jedva pogodio svoju ulicu, i nesvestan svoje okoline, prošao pored crkve koju sam ceo život izbegavao. Ne znam zašto, preskočio sam ogradu i obreo se u crkvenom dvorištu. U uglu, pokraj zida kapele, i dalje su bile sve lopte koje sam se plašio da uzmem nazad. Palo mi je na pamet koliko sam puta dobio batine od oca zbog mog straha i gluposti. Ceo život sam proveo plašeći se oronule zgrade i propalog čoveka.

Nastavio sam dalje i ušao u hol crkve. Mirisala je na ptičiji izmet i prašinu. Ničega unutra nije bilo. Nikakvih aveti i bauka. Samo ja i moji demoni.

Taman kada sam se spremao da podjem kući, neko se ukazao iz tmine. U crnom ogrtaču i sa džepnim satom u ruci, senka ljudskog oblika me upitala da li želim da se igram sa vremenom. Pijan i oslobodjen straha, pristao sam bez razmišljanja. On je zatim samo bacio sat iz ruke na pod i nestao isto onako kako se tu stvorio. Nakon par minuta sabiranja, podigao sam sat i počeo da ga navijam. Čim je sat proradio čuo sam poznat glas kako me doziva iz ugla prostorije. Bio je to moj otac. Približavao mi se pruženih ruku. Kako je otvorio usta da me pozdravi, ja sam pokupio komad mermera sa poda i razbio mu glavu.

Ne iz straha, kao što sam sve do tada radio, već sa jasnom namerom da ga gledam kako umire.

U tom trenutku sam čuo majčin glas kako me doziva. Probudio sam se ispred svoje kuće. Mamuran, mogao sam čuti svog oca kako unutra gundja da sam opet došao po novac i kako od mene nikada ništa neće biti.

To je zaista bilo jako naporno leto za mene. Počeo sam redovno da posećujem psihijatra, ispisao se sa fakulteta, a stare crkve na kraju moje ulice se još više plašim