Бегефанк je pojava koja obuhvata funk muzičku tradiciju Beograda, ali i sva nepatetična ispoljavanja želje za dobrim životom koja (Beo)grad čine (Beo)gradom, koja stvaraju dinamiku grada čineći ga mestom koje ima šmek - mestom koje nije sterilno, koje nije nešto što "nit smrdi nit miriše".

U pojmu Бегефанкa kao i pojmu funka je povezano dosta različitih stvari ali ukratko su to:

a) Čovekoljublje - zasnovano na afričkom shvatanju ljudi kao celovitih bića (koje je kasnije razvijano kroz delo Georgea Clintona u ideologiju funka), za razliku od antičkog/hrišćanskog/evropejskog shvatanja čoveka kao zbira duše i tela, gde je telesno nešto loše. Dakle "sve što je ljudsko nije strano/ne osuđuje se" - može samo da se razume ili ne razume. (Uz ovo ide i životoljublje u nekom najširem smislu)

b) Hedonizam - kao pojava koja je jedan od ako ne i najpouzdaniji pokazatelj pozitivnog stava u odnosu na život.

c) Klasna priča - značajan deo funka proističe iz podeljenosti društva na klase i sama funk muzička tradicija potiče od, a i dan danas se najviše razvija među mladima iz radničke klase nastanjenim u urbanim naseljima. (Naravno, funk ne deluje po linijama klasne podele, reč je samo o pretežnosti)

d) Grad - kao stanište fanke ispoljavanja. (Opet neisključujuće po liniji urbano/ruralno, stvar je pretežnosti)

e) Individualnost - kao psihofizički zasnovana datost ljudskog roda i kao poseban začin društvene dinamike. (Daleko od toga da je svako ispoljavanje individualnosti fanke i/ili da je funk individualan - ovo je samo konstatovanje tendencije u razvoju funka ka njegovoj smrti, tj. razvoju ka trenutku kad će sve biti fanke)

Cilj Бегефанка a i funka uopšte je da nestane, tj da sve bude fanke tako da funk više ne može da se definiše.

Što se tiče konkretno muzike i "funk muzičke tradicije", da bi neka numera pripadala funk muzičkoj tradiciji treba da bude u downbeat grooveu i da u najvećoj meri bude oslonjena na groove koji se vrti, koji se ne razvija previše i sirov je u smislu da samo vozi, ne stvara nikakve dodatne asocijacije i emocionalne doživljaje. Naravno, muzičke kompozicije imaju različite količine sirovog groovea, različite nivoe sirovosti groovea, ali to su sve stvari neke dublje analize.

-------------------------------------------

Reč "funk" potiče od reči "stank", odnosno "stink" (vonj, zadah). Od najranijih vanmuzičkih upotreba, reč "funk" je upućivala na organske, misteriozne sastojke života: zadah znoja i sekreta tokom seksa, prljavštinu i impulse ljudske prirode o kojima se retko otvoreno govori. Ovo značenje reči "funk", značenje koje implicira prihvatanje, pa čak i ljubav za sve prljave (nasty) stvari koja nas čine ljudima, sve stvari koje učestvuju u stvaranju i obnavljanju života, postaće npr. 70ih glavna tema u P-Funk muzici Georgea Clintona i njegovih saradnika.

Opštiji sloj značenja reči "funk" - kao ljubav i razumevanje za sve što ljude čini ljudima - ima svoj temelj i u razumevanju čoveka u različitim kulturama afričkih crnaca. Dok je evropska civilizacija utemeljena na antičkom i hrišćanskom razumevanja sveta u okviru kog je čovek uglavnom predstavljan kao biće podeljeno na dušu i telo - gde je telo prljavo, propadljivo, ono što treba prevazići i odbaciti - afričke kulture su čoveka predstavljale kao jedinstveno biće. Takvo razumevanje čoveka je iskazano i u mantri koja i dan-danas čini osnovno obeležje soul/funk muzičke tradicije - "this is music for your mind, your body and your soul" ("ovo je muzika za tvoj um, tvoje telo i tvoju dušu" - ovo je zapravo pokušaj da se afričko shvatanje čoveka iskaže evropskim/hrišćanskim pojmovima)

Funk kao muzički žanr je nastao odlukom Jamesa Browna 1965. godine, kada je muzičarima svog benda naredio da sviraju sa akcentom na prvom udarcu u 4/4 taktu (downbeat) umesto sa akcentom na drugom i četvrtom udarcu (backbeat), kako su, do tada, činili bezmalo svi. 

Ta odluka je otvorila mogućnost za usredsređivanje muzičara na razvoj GROOVEa - pokretačke energije ritmičko-melodijske fraze koju stvara muzička izvedba - zato što je downbeat ritmika omogućila stvaranje složenijih grooveova u kraćem muzičkom intervalu. Naime, usklađivanjem različitih ritmičko-melodijskih fraza odsviranih istovremeno na bubnjevima, bas gitari, gitari i dr. instrumentima, muzičari su počeli da stvaraju složene muzičke fraze, često ne duže od jednog takta, ali toliko samodovoljne da im je to omogućilo da napuste i klasični evropski način izgradnje muzičke kompozicije preko teme, refrena, varijacija, prelaza... Muzika nastala na taj način je zapostavljala melodijsko-harmonijski razvoj, usredsređujući se na minimalniji, repetitivniji izraz sa izraženom plesnom, fizikalnom vrednošću.

Rime Jamesa Browna i ostalih funk muzičara su realizovale mogućnosti koje je otvorio novi, svedeniji muzički izraz, govoreći o životima i stvarnosti ljudi - pre svega u gradskom okruženju - sa razumevanjem za ljudsku prirodu, bez pridikovanja i praznog moralisanja. Upravo zbog tih kvaliteta je funk vrlo brzo postao prvi muzički izbor ljudi gladnih života, nastanjenih u velikim gradovima SAD.

Kasnije će funk u raznim svojim vidovima i/ili kroz žanrove koje je iznedrio - funk rock, disco, rap, house, techno, jungle/dnb... - postati najprihvaćeniji i najvažniji muzički žanr 20. i početka 21. veka.